Smena generacija & nostalgija 40-godišnjaka

Prince of Persia

Kako je izgledalo vreme pre kućnih računara i pametnih telefona?

Kada sam prvi put video igru „Prince of Persia“ verovao sam da grafika u igrama ne može biti bolja.

Kada sam, kao dete, slušao priče roditelja koje su počinjale rečima „Eeeee, u moje vreme mi smo to mogli samo da sanjamo…“ bio sam srećan što živim u vremenu kada je tenologija bila dovoljno napredovala i određeni uređaji su bili dostupni svima, po prihvatljivim cenama. Danas, kada su moja deca u tim godinama, moje priče počinju malo drugačije u odnosu na priče mojih roditelja.

Kada pogledam koliko je tehnologija napredovala u proteklih 30 godina jednim delom bih voleo da sam rođen u ovom veku, ali kada se setim svog detinjstva i stvari koje su moju generaciju činile sretnim ubrzo zaključim da mi je mnogo draže što sam imao priliku da živim u to vreme i da svedočim naglom razvitku tehnologije još od vremena kada mnogo toga nije ni postojalo…

Dovoljno je da uzmem u obzir da je prvi mobilni telefon mog 11-godišnjeg sina pametni telefon koji u sebi ima 50 puta jači hardver od mog prvog računara; da moja deca nisu videla TV sa katodnom cevi (CRT) već samo LCD televizore; da nikada nisu čuli onaj očaravajući zvuk 56k modema prilikom konekcije na internet, da se većina problema sa tehnikom danas otklanja reklamacijom i zamenom za novo…

Svoj prvi kasetofon sam dobio sa 6-7 godina i sećam ga se kao da ga upravo gledam. Pored nekokliko handhold igara koje sam imao to je bila prva stvar koju sam dobio i koja je ostavila jako dubok trag u mom životu. Nije bio ništa posebno ni u to vreme, običan radio-kasetofon sa jednim dekom, radiom i bedžom na kojem je pisalo „RIZ“. Imao je tri zvučnika, od kojih je jedan bio deo kućišta, dok su levi i desni zvučnik mogli da se otkače i razvuku nekih 3m od baze.

Audio kasete i gramofonske ploče su bile najpopularniji nosači zvuka i u mom manjem gradu mogle su da se kupe samo na nekoliko mesta. Najbolja stvar je bila što su kasete i ploče iz tog vremena bili originali, sve dok devedesetih nije eksplodirala piraterija masovnih razmera i upropastila sve.

Deca danas slušaju muziku mnogo lošijeg kvaliteta nego to je bio slučaj onda. Da me ne shvatite pogrešno, ovo se ne odnosi na sam kvalitet muzike koja se komponuje danas, mada i tu ima istine, već na sam kvalitet snimka. Pesma u kompresovanom MP3 formatu po kvalitetu nikada ne može da bude ni blizu kvalitetu pesme puštene sa originalne kasete ili ploče.

Pored prvog kasetofona, kojeg sam imao i koristio najmanje 20 godina, imao sam čast da posedujem svoj prvi Walkman, video plejer i rekorder, stub sa dekovima (pojačalo, tjuner, double-deck, gramofon i studijske slušalice sa pozlaćenim činčem), sintisajzer, gitaru, diskmen…

Jedina stvar koja je danas neuporedivo bolja u odnosu na vreme pre 30+ godina je da se mnogo lakše i brže može doći do informacija. U vreme kada se termin „internet“ odnosio na mrežastu postavu na šorcevima (Homer Simpson), kada još nismo imali satelitski prijem i kablovsku, sve što me je interesovalo mogao sam da pronađem jedino u magazinima na trafici i u razgovoru sa decom istih i sličnih interesovanja. Danas kažeš telefonu da ti pusti dobar bluz i nakon tri sekunde kreće muzika, a preko interneta je moguće nakon nekolio sekundi saznati bukvalno bilo šta što može nekoga da zanima…

Sa druge strane, čitali smo mnogo knjiga, Politikinog Zabavnika, provodili popodneva u biblioteci, a preko letnjeg raspusta na vikendici čitao sam stripove koje je jedan od ortaka kupovao i skupljao, sve od Alan Forda, Zagora, Bleka Stene, Marka, Umpah Paha, Iznoguda, Mister Noa… Za mesec dana sam gutao sve što je bilo objavljano tokom cele godine… Odsustvo zarazne tehnologije nas je teralo napolje, u šetnje, na basket, fudbal, tenis… Igrali smo karte, monopol, riziko, bilijar, pikado, stoni fudbal, flipere…

Računari i internet

Računar sam namerno kupio veoma kasno i razlog je bio što sam tih godina svakako previše vremena provodio sa ortacima u igraonicama, iznajmljivali smo SPS na 3 dana i znali da na smenu odigramo nekoliko igara od početka do kraja. Nisam smeo da posedujem računar sve dok nisam bio siguran da ću ga koristiti više za korisne stvari nego što ću ga koristiti za igranje. To je bilo vreme kada je napokon 286-ticu i 386-ticu zamenio Pentium, tj kada su se pojavili računari sa moćnim procesorima od 1GHz, kada je AMD stupio na scenu…

Moja prva konfiguracija:

  • Ploča MSI nForce 2
  • AMD @1.83GHz
  • 2x256MB RAM-a
  • nVidia FX5500 sa 256MB memorije.
  • Hard disk Maxtor 80GB

SBB je tek bio počeo da razvlači kablove po gradu i imao sam sreće da izbegnem lične probleme sa 56k modemima, tako da je moj prvi izlaz na internet bio kroz koaksijalni kabl. Ne mogu da se setim sa sigurnošću, ali mislim da je SBB nudio pakete kod kojih je brzina bila različita za lokalnu mrežu i za sam internet, a mislim da je moj paket bio 256/256Kbit ka internetu i 512/512Kbit u lokalu. To danas zvuči jako sporo, ali treba uzeti u obzir da je jedini način konekcije samo mesec dana pre toga bio pomoću modema, koji su imali 10-20 puta sporiji protok…

Daš slot?

U to vreme su bili jako popularni habovi, koji su predstavljali praktično P2P konekciju ali zatvorenu i dostupnu samo u okviru SBB mreže, tj mreže internet provajdera. Na većini habova korisnici su morali da odrede minimum fajlova koje će da dele u mreži sa svog računara i taj minimum je bio negde 5GB, 10GB a negde i više.

Preuzimanje i slanje fajlova se nije obavljalo kao preko torenta, već je korisnik imao listu drugih korisnika koji su online i pretraga se vršila direktno na računarima drugih korisnika. Ukuca se pojam za pretragu i dobije se lista korisnika koji to imaju na računaru. Sledeći korak je bio da se učita sadržaj koji određeni korisnik deli i da se označe fajlovi za preuzimanje.

Jako dobro je bilo to što se preuzima fajl po fajl i ako neko ima nešto što vas zanima mogli ste da pregledate sve fajlove koje korisnik ima. Ako skidate album od nekog benda koji ima više korisnika, preuzimanje se vršilo istovremeno od više korisnika.

Loše je bilo to što su se preuzimali fajlovi u celini, pa ako se dogodi da skidate arhivu od 2GB od nekoga to je moglo da traje danima, pa i nedeljama. Kao i kod torent klijenata, moglo se odrediti koliko maksimalno konekcija može da bude aktivno, kako za preuzimanje tako i za slanje i uglavnom se nameštalo da broj konekcija bude 5 za upload, što znači da samo 5 osoba može u određenom trenutku da skida najnoviji film od vas. Habovi su brojali na stotine, pa i na hiljade aktivnih članova, pa zamislite kako je to izgledalo…

Oni ljudi koji su delili što više sadržaja i što je taj sadržaj bio popularniji, toliko više problema su imali. Drugi korisnici su molili za „slot“ preko javnog četa i privatnih poruka non-stop. Bilo je „Daj ti meni to, ja ću tebi ovo“, bilo je podplaćivanja, ucenjivanja, tako da je bilo skoro nemoguće preuzeti nešto od onih članova koji su delili najviše.

Mininova?

Habove su uskoro zamenili torenti, koji su bili bolja opcija jer se deljenje obavlja u fragmentima bez obzira na veličinu fajla, sve se obavljalo koliko-toliko anonimno i, što je najbolje od svega, torent sajtovi su globalnog nivoa. Danas i torent sajtovi izumiru, konstantno su na meti državnih službi za borbu protiv piraterije, ali nije uvek bilo tako.

Mininova je bio torent sajt koji je u jednom momentu brojao skoro milijardu pregleda stranica mesečno, ako se dobro sećam pred „legalizaciju“ su imali preko 4 miliona aktivnih torenata u bazi, bilo je konstantno na desetine hiljada sidera popularnih torenata…

Komunikacija

Mobilni telefoni su postojali mnogo ranije, a kod nas su postali pristupačniji tek krajem devedesetih. Sami uređaji su bili veliki kao policijska motorola, a obzirom da je Karić sa Mobtelom držao monopol i bio jedini operater u početku, SIM kartice su se takođe kupovale i cena im je bila stotinjak maraka.

Ja sam kupio prvi mobilni telefon kada sam imao 21-22 godine i o telefonima koji su mi prošli kroz ruke morao bih da napišem nov članak, što ću verovatno i učiniti.

Kako smo komunicirali pre pojave mobilnih telefona i interneta? Sve se obavljalo preko fiksnog telefona i ostavljanjem poruka preko braće, sestara, roditelja… Kada nazovem ortaka i javi se neko od roditelja, uvek me je čekala poruka tipa „Goran je otišao sa Danilom na basket pre pola sata, rekao ti je da poneseš pumpu za loptu.“ i slično. U kafiće smo išli da pričamo, da se družimo, da napokon upoznamo one tri devojke koje smo primetili prošlog vikenda…

Danas deca jako malo komuniciraju direktno, sav razgovor se svodi na poruke, smajlije i meme slike, dok se druženje obavlja negde na oblaku, na serverima za igre, na društvenim mrežama. Samo se gleda ko ima više lajkova, ko će da okači nešto najzanimljivije na zid. Dete se smrtno uvredi ako neko neće da ga doda za prijatelja ili neće da lajkuje stoti selfi u toaletu… Termini „Influenser“, „YouTuber“, „Bloger“, „Vloger“ i slični nisu postojali pre 15-20 godina.

Izlasci u restorane i kafiće izgledaju kao da za stolom sedi društvo gde niko nikoga ne poznaje i svako provede 90% vremena gledajući u svoj telefon… Sportske aktivnosti su u većini slučaja svedene na odlazak u teretanu ili na bazen tri puta nedeljno. Nema onoga „Ajde dođi, treba nam četvrti za nožni tenis“, nema basketa 3 na 3 pa da se skupi deset ekipa i da pobednik ostaje…

Šta vama najviše nedostaje iz vremena kada ste bili dete?

Kada ste kupili/dobili svoj prvi računar i telefon?

Da li će se današnja deca za 30 godina sećati ovog vremena sa nostalgijom?

The following two tabs change content below.
Serviser računara, laptopova, pametnih telefona. | Detektovanje i otklanjanje kvara, nadogradnja, čišćenje, softverski problemi, računarske mreže... | Aktivno se bavim grafičkim i WEB dizajnom od 2006. godine | Specijalnost: WordPress - dizajn i izrada tema, instalacija i nadogradnja sajta, održavanje, zaštita, SEO. | Edukacija korisnika

Latest posts by .:kele:. (see all)